Stojan Ćelić 

        Već celu jednu deceniju Emir Dragulj u vlasti setne lirske inspiracije, izvlači plemenite otiske sa dugo, minuciozno rađenih ploča iskazujući, kako je to već dobro rečeno, jedinstven i originalan poetski svet. I tehnički i duhovno pređen je značajan put. I ranije pravi njegov materijal bila je duboka štampa. On ju je bogateći svoja sopstvena iskustva, bogatio iskustvima drugih, pristajući verovatno u najboljem trenutku, u trenutku obasjanja, da pravi oslonac, uzor koji se ne sledi direktno ali sopstvenim radom u visokom stepenu poštuje, bude nesumnjivo poštovanja dostojni Hamaguči, Japanac u čijem delu se izmenjeno sublimiralo nekoliko vekova japanske i kineske umetnosti. Tu negde je izvor u kome se na početku kupala i u koji je uranjala istokom i na drugi način, preko Bosne, opterećena mašta slikara koji je rano prepoznao neke bitne elemente svoga budućeg dela. Odmah treba reći: u traganju za najprisnijom tehnikom otvarali su se prostori duhovnih iskustava, slojeviti istok se spajao u jednoj značajnoj tački koja je najmanje bila prepoznatljiva kao vrednost po onome što je na prvi pogled nudila, po nekim folklornim, regionalnim, za određenu sredinu vezanim atmosferama i bojama. Bilo je to malo za sva bogatstva koja iz tehnike, preuzete i razrađene, samosvojne po mnogo čemu, izlaze gradeći forme a sa njima i priče o putovanjima i ljubavi, nudeći nesagledive prostore sanjarenja i razmišljanja, horizonte ništavila i očajanjem prekrivene nade. Emir Dragulj je od onih sanjara koji osećaju potrebu da najjednostavniji i najbanalniji životni podatak natope poetskim sadržajem i da tako učine jednu sredinu, u ovom slučaju to može biti bilo koji bosanski grad, Goražde ili Sarajevo, a ni jedan ni drugi – središtem sveta.

       Time se želi reći da je poetska inspiracija Emira Dragulja vezana za Bosnu i istovremeno zajedno sa njom dignuta na jedan viši plan na kome se svet u celini igra sa svojom sudbinom, prihvatajući kariatun i svako zlo kao svoje. Ono što zbunjuje u umetničkom iskazivanju Emira Dragulja, u sadržajima njegovih grafičkih listova, pomereni je red u viđenju sveta. On kao da je na samom početku svog umetničkog rada prvo ugledao neke znakove kraja ljudskog bitisanja a onda u njima i kroz njih one koji ga vraćaju mladosti. Ta izmena u redosledu izgleda da je od presudnog značaja. Prvo ona otkriva da je tema odlaženja i nestajanja, egzistencijalna tema i egzistencijalno pitanje. U prostorima u koje mi ulazimo već žive i dotrajavaju svoj život ljudi sa kojima smo bili ili jesmo najintimnije vezani. Teško da smo u stanju da dokučimo sudbonosne trenutke i stepene na kojima se njihova tela i duh ruše u ništavilo. Za nas, u ovom slučaju za Dragulja, važno je da se sve negde u trenutku zaustavi, da se ispita, da u tom zaustavljenom času sve zrači svoju istinu i da tako našom voljom bude trajno umiranje a ne smrt. Teško da je bez toga shvatljivo kretanje Draguljevih konjanika, putnika, jahača, ratnika, polaznika i prolaznika kroz san, magle, neka neslućena a nedokučena obzorja i njihovo ostajanje kod prvog koraka, ispred predela Draguljeve mašte. Tako se duga, mučna, nesaglediva putovanja u uskom, ograničenom prostoru Bosne izjednačuju sa putovanjem koje se obavlja bez koraka, bez hoda, u telu i biću, između svakog rađanja i kraja.

       Temi odlaženja i nestajanja pripadaju i listovi, po mnogo čemu do sada najbolji u Draguljevom opusu, sa starcem vidjenim s leđa koga prepoznajemo po uraslosti tela, tankom tragu potiljka ispod naglašene čalme ili kape, i izbrazdanim dlanovima koji, kao u molitvi i ritualnim kretanjima, prenose sliku lica na leđa. I tamni nejasni prostor u koji uranja i niski kameni zidovi – međe u kojima se ponavlja, u istim a ipak drugačijim projekcijama i u vis dignuti, izlomljeni zidovi najnovije svetle faze, postoje samo da bi se u slutnji beskraja odredila najmanja mera za čoveka i tu u meditaciji pretvorilo u muk sve što je bilo i moglo biti život i krik. U pitanju je jedna mudrost koja se rađa iz jakih osećanja, jedno saznanje nastalo beleženjem podataka u magnovenju i ispitivanjem tako zabeleženih u tišini, u časovima kada sama stvanost može i mora postati sebi nedovoljna, nužno irealna. Odlasci i dolasci vremenski su merljivi. Nestajanje međutim, kao i rađanje, sporno je kao naše iskustvo, sa njim mi budući u vlasti prirode, u stvari, nemamo ništa. U izmenjenoj situaciji, nužno lišeni zagrobnog života, prinuđeni smo da sopstveni kraj učinimo u najvišoj mogućoj meri poetskim, i Dragulj nam nudi kao spasenje bolnu misaonost svog detinjstva i svoje sredine.

       Druga tajna koju uočena izmena u redosledu saznavanja stvari otkriva, tajna je trenutnog življenja u ljubavi. I začudo i ako smo i ovde pred većim brojem listova teško se krećemo vezujući jedan list sa drugim. Izleti u nebo, intimno gibanje tela, izmena sokova i miris krvi u zagrljajima, igra koja to prestaje biti postajući oplođenje i život, sve to zajedno zahteva da svaki naznačeni trenutak izdvojimo i da u njemu zaboravimo i prošlost i budućnost. Ne samo kod Dragulja, kod većeg broja nama dobro poznatih mladih umetnika poreklom iz Bosne, miris zemlje, oplođajnih sokova, krvi, prisutan je u delima, bolje rečeno ova dela nas nagone da te mirise osećamo. Sve što oni stvaraju po mnogo čemu je literatura pa ipak sve je likovno zrelo i dignuto u sferu čiste likovnosti. Postoji u stvari, a sve što se ovom prilikom kazuje pokušaj je da se to dokaže, neki unutrašnji, posebni razlog usled koga skoro da ne postoji mogućnost objašnjavanja Draguljevog postupka van objašnjenja ideja, sveta, duha i sadržaja njegovih grafičkih listova. Nije teško ustanoviti da postoje detalji, neki elementi slike, precizno izvučeni u prvi plan, istraživani i objašnjavani do mogućih granica, i da se ta naglašena preciznost često namerno zapostavlja i briše, žrtvuje sfumatima i tami. Forme nisu nove, znakovi i simboli su najdirektnije poreklom iz njegove uže postojbine, isti motiv se ponavlja, nikada dovoljno iscrpljen. Emir Dragulj kazuje tiho, opojnim glasom, nekoliko svojih dobro odabranih pripovedaka, tumači sudbine, vraća se nejasnim mestima radi osvetljavanja istine, beži od nje u strahu da ona može opustošiti, raniti, probiti opne njegovih ezoteričnih prostora, pogasiti halucinantna svetla u kojima žive i san i stvarnost. Snaga ovog kazivanja u grafičkim listvoima vezana je za sposobnost njihovog tvorca da i u presudnim časovima kod rešavanja nekih čisto tehničkih pitanja ostane u dosluhu sa svojom prvom i pravom inspiracijom. „Njegov virtuozni i, moramo reći, uporni i prilježni prosede... pretvara bliske predmete u produhovljenu materiju, izvan uobičajenog iskustva...“ rekao je jednom prilikom Aleksa Čelebonović. Dodajmo da je upornost i prilježnost u Draguljevom slučaju duhovne građe, da je negde iza prosedea i istovremeno u njemu, da bliski predmeti nisu samo viđeni i prosedeom produhovljeni nego da su već bili, pre prvog poteza na ploči, u Draguljevoj viziji izvan uobičajenog iskustva i da su tako približeni mogućnosti da se ovaplote, da se ponovo pojave, u najvišem stepenu sublimiraju. Kao i sve dobro i najbolje u umetnosti grafike i Draguljevo delo nastaje na onoj osetljivoj granici na kojoj se spajaju san, um, materijal i postupak. U najboljem smislu reči, on je alhemičar koga nesposobnost da stvori plemeniti materijal diže na mesto tvorca potrebne i dragocene opsene.

Stojan Ćelić (1973)

slikar, likovni kritičar