Aleksa Čelebonović 

     Sa svojim poetskim raspoloženjima i karakterističnom tehnikom akvatinte, Emir Dragulj zauzima posebno mesto u okviru mlade generacije grafičara u Beogradu i Jugoslaviji. Posle prve serije njegovih grafika, usmerenih prema ekspresionističkom objašnjenju psiholoških pojava i neočekivanih situacija – stvorenih u periodu kada je umentik, oko 1967. godine, boravio u Belgiji – došao je brzo i odlučno period lirskog nadahnuća, u kome je Dragulj našao svoj lični put, kako u pogledu sadržaja koji su ga privlačili, tako i u umetničkoj realizaciji. Od tada, na njegovim grafikama živi jedinstveni i originalni poetski svet, koji se sve vreme obnavlja uz obilje tehničkih rešenja. Motivi su najčešće teme, gde se on bavi rastankom, odlaskom, napuštanjem nečega poznatog i polaskom na put u nepoznato, bilo da se to dešava sa veselom pompom kao pri venčanjima ili sa gorčinom usamljenika na kraju njegove karijere. Suštinska misao ovde u svakom slučaju jeste gubitak nekih iluzija. Odvojene figure često su leđima okrenute gledaocu, kreću se ka nepoznatom cilju, koji se teško primećuje u tmini pozadine, a koji je takođe karakterističan element Draguljeve poetike. Upravo se radi o činjenici da je Dragulj pronašao svoje poetsko viđenje nekih konkretnih životnih pitanja i da je, u njihovom predstavljanju, usavršio svoju bogatu tehniku obrade metalnih ploča, što mu omogućava da istovremeno razvije široki spektar varijacija, potrebnih svakom umetniku.

     Pre no što se pozabavimo njegovim načinom izražavanja, grafičkom tehnikom kojom se služi da bi preneo svoje poruke i raspoloženja, korisno je da se osvrnemo na poreklo problematike kojom se Dragulj bavi. Koji je smisao toga što iz pomrčine izranja zdepasti Rembrant sa velikom kapom i dobrodušnim osmehom, koji liči, takoreći nehajno, na samog autora grafike? Koji može biti smisao, u periodu industrijskog razvoja – kada je čitav život podređen novim zahtevima i novim motivima – savijenih leđa nekog hodže, natovarenih konja, umornih jahača? Očigledno je da se ovde ne radi o folkloru, već o nečemu drugome.

     Po našem mišljenju, poetsko nadahnuće Emira Dragulja vuče korene duboko iz društvene podloge jednog okruženja. To možemo pratiti kao nit kroz teme svih njegovih grafika. Umetnik dolazi iz mesta gde oblici života iz bliske prošlosti ustupaju oprezno mesto imperativima novog perioda i on je očigledno ostao vezan za njih. U pitanju je Bosna, teritorija gde se tehnički razvoj ne događa sam od sebe, već je uvezen: zato se običaji, način preživljavanja i svi oblici svakodnevnog života povlače postepeno pred neizbežnom neophodnošću drugačije stvarnosti, pritom se održavajući uz nove oblike i činjenice, svuda gde je to uslovno moguće.

     Dragulj ne spada među umetnike koji misle da treba predstaviti nešto novo u životu uz pomoć radikalno novih sredstava; još manje kada se staro i novo tako dramatično prepliću. On nam radije dopušta da to predosetimo kroz klasičnu tehniku koju upotrebljava na njemu svojstven način, a takav stav prate i same teme koje obrađuje. Na prvi pogled, one su „tradicionalne“, iako u sebi ne sadrže ništa što smo mogli do sada da vidimo u jugoslovenskoj umetnosti. Kada Dragulj crta starog hodžu, vojnika ili mladu, nigde ne gaji živopisnost, lakoću i dekorativnost motiva. Njegov realizam, iako primenjen na „živ“ motiv, pretvara predmete i likove u neku vrstu udaljenih i nedostižnih simbola, odvojenih od svakodnevnog života i izdignutih na stepen na kome predstavljeni predmet postaje generalizovana i principijelna konstatacija. Kao da su ti predmeti negde između transa i neodređenog buđenja, u pomrčini, u kojoj praznina postaje opipljiva, kao neki topao pliš, dok bića od krvi i mesa klize po površini grafike, kao da su svetlost ili eterične senke. Čak i kada se radi o mrtvim prirodama, njegov virtuozni postupak, za koji moramo reći da je i tvrdoglav i posvećen, koji ne štedi ploču i ne beži od minucioznog rada, bliske predmete pretvara u produhovljenu materiju, van običnog iskustva, što se takođe dešava i sa ljudima koji – ne bez tuge i otpora – idu u susret novom vremenu. Zato će verovatno grafike Emira Dragulja, sa svojim razumljivim i razvijenim likovnim stilom, svedočiti stalno i svakome o drami jednog vremena i jednog okruženja.

Aleksa Čelebonović (1972)
slikar, likovni kritičar, istoričar umetnosti i
profesor Univerziteta u Beogradu